Istorija automobilske industrije puna je krimi priča. Jedna od njih je vezana za uspon i pad čuvenog tjunera Porscheovih automobila, Uvea Gembale, koji je bio žrtva brutalnog ubistva 2010. godine.
Put od tjunera do proizvođača, što je ostvario Uve Gembala, predstavlja svojevrsno priznanje u automobilskoj industriji.
Istini za volju, bilo je i ima prilično poznatih tjunera automobila, koji odlično znaju svoj zanat. S druge strane, bilo je i ima onih drugih, kao i čip tjunera, koji retko kada čine automobil lepšim, a često mu i skrate vek. Da pojasnimo, ako urlik konjskih snaga nije praćen modifikacijom komponenti koje prenose tu snagu, „doterani“ dragulj sa sve isteklom garancijom, završava neslavno zakačen za kuku za vuču. Svako ko provoza prenaglašene spojlere često privlači sažaljive poglede znalaca, a ozbiljnim tjunerima je još teže, jer njihov poslovni model skupe personalizacije standardnih vozila, preuzimaju sami proizvođači, kao što su Audi, BMW ili Mercedes-Benz.
Međutim, to nije uvek bio slučaj. Septembra 1985., automobilsko priznanje je stiglo do kompanije srednje veličine u Leonbergu. „Oštrica“ Savezne uprave za automobilski saobraćaj došla je do Uvea Gembale, u to vreme tridesetogodišnjeg šefa jednog od najrenomiranijih evropskih tjunera automobila, i to u formi zvaničnog pisma. Dodeljivanjem takozvanog svetskog identifikatora proizvođača (WMI), transformisala je kompaniju osnovanu 1979., u kojoj je radilo 50 ljudi, iz tjunera u proizvođača automobila. Kreativni um bio je sam Gembala, sitan, žilavi čovek plave kose, koja mu se spuštala gotovo do ramena, poznat po svom pobedničkom osmehu. Kompanija Gemballa je 1985. imala promet od oko 13 miliona maraka, što je bio priliv ostvaren modifikacijom Porscheovih, BMW-ovih i Mercedesovih automobila.
Uve Gembala: Put od tjunera Porschea do proizvođača
Ispitivanje statusa postalo je neophodno jer su zaposleni u Gemballi do te mere temeljno rekonstruisali brojne automobile, da su OEM proizvođači konačno zabranili upotrebu svojih oznaka. Karakteristika tadašnjih Gemballinih vozila bio je blago rečeno “veštački” dizajn, koji je praktično bio omaž ukusu klijentele koja je očigledno uživala u privlačenju pažnje. Tokom procesa konverzije, koji je znao da traje mesecima, dolazilo je do potpune transformacije vozila, pa je tako cenjeni Mercedes W126 izlazio iz radionica kao Gemballa 1001 SEL, sa sve pozlatom na masci hladnjaka, odbojnicima, naplacima i enterijeru.
Porscheu se posebno dopao entuzijasta iz Švabije, koji je obožavao visoke performanse. Kultni 911 je postao Cyrrus: „Ljudi su ludi za ovim automobilom, posebno za kabriolet verzijom“, rekao je Uve Gembala o bivšem Porscheu, koji je u to vreme koštao najmanje 210.000 nemačkih maraka. Bio je dostupan s 375 ks, umesto standardne 231. Tipičan anfas 911-ice s uspravnim okruglim farovima, zamenjen je fasadom kod koje su se prednja svetla izvlačila iz karoserije, što je bilo zasnovano na takozvanoj niskoj konstrukciji, koju je Porsche ponudio u slučaju 930. Mišljenja profesionalaca koji su testirali automobile su se uveliko razlikovala. Iako je izrada unutrašnjosti naišla na pohvale, bilo je i kritika, posebno na račun upravljivosti i skraćenog veka pojačanog motora.
Gembala 1992. po prvi put ostaje bez novca
Nemački tjuner se nije zaustavio na Ferrariju. „Ferrari je lepota“, rekao je Gembala, „ali mi nudimo savršenu fascinaciju.“ Cena: 108.300 nemačkih maraka, i to samo za konverziju. Prava sitnica za klijentelu koja je često dolazila iz zemalja bogatih naftom, ali je to bilo mnogo novca za Gembalu, koji je poput mnogih drugih tjunera tog vremena, morao nosi s problemom koji je podrazumevao hronično slabu bazu kapitala. Čim se nove porudžbine ne bi pojavile na vreme, postajalo bi „tesno“. Čak su i posebne narudžbine bile od male pomoći, poput one za automatski sistem za ispuštanje sokola, koji je šeik ugradio u svoj Mercedes. Godine 1992., Gemballa Automobilinterieur GmbH, podneo je zahtev za bankrot.
Međutim, Gembala je nastavio s poslovanjem, tražeći nove prodajne partnere širom sveta. Ono što je tražio pronašao je u Južnoj Africi, a radilo se o poslu za koji je nemački tjuner izgleda morao da plati životom. Poslednje putovanje, ovog sada već 54-godišnjaka, odvelo ga je u Johanesburg. Ubrzo po dolasku pozvao je suprugu koja je bila razdvojena od njega, vidno uznemiren, na engleskom tražeći hitan transfer milion evra. Spustio je slušalicu i to je bio poslednji put da se znalo da je živ.
Šta se krije iza ubistva i kako živi Gembalino nasleđe?
U početku, valasti su pretpostavljale da se radilo o otmici. Međutim, budući da nije tražen otkup, dva detektiva poslata iz Nemačke ubrzo su uzela u obzir najgori mogući scenario. Njihov sunarodnik se očigledno upleo u posao s pogrešnim ljudima. Posumnjalo se na pranje novca. Kompanija Gemballa je izvozila modifikovane automobile u Južnu Afriku, u kojim su se navodno nalazile skrivene velike količine prljavog novca. Međutim, kada je u februaru 2010. „preparirani“ Porsche Cayenne stigao na odredište bez očekivanog miliona iza panela vrata, partneri su bili razjareni, uključujući i ličnost iz istočnoevropskog podzemlja.
Šest meseci kasnije, prekinuta je neizvesnost. Telo tjunera iz Leonberga pronađeno je u Ateridžvilu, zapadno od Pretorije, umotano u celofansku foliju, s rukama vezanim na leđima. Navodni počinilac, tada dvadeset osmogodišnjak iz Pretorije, osuđen je na 20 godina zatvora u skraćenom postupku. Govori se da je surovo ugušio Uvea Gembalu, a zašto i u čije ime, i dan danas nije poznato. Stara firma je otišla u stečaj, ali ime „Gemballa“ je ostalo prisutno kao znak nove tjuning kompanije. Pored toga, Uveov sin, Mark Filim Gembala, krenuo je velikim stopama ka automobilskoj prefinjenosti. Od 2024. pod svojim imenom proizvodi Marsien, terenski Porsche 911 Turbo S, modifikovan na način da predstavlja rasno off-road vozilo.
